Историјат Манастира

     Постоје разне претпоставке о настанку манастира Св. Петке. Углавном се сви извори слажу да је саграђен у средњем веку. Сачувано је и предање о томе да је овај крај око села Извор и манастира Св. Петке био у давној прошлости центар духовног, испосничког живота и да се у дубравама око данашњег манастира подвизавао један од познатих нам испосника синаита (највероватније Преподобни Андреј Сина ит), да је ту умро и сахрањен у већ постојећу цркву. Ко је и када саградио првобитну цркву остаје под велом тајне.
    По једном извору, као и по народном предању, манастир је задужбина краља Милутина подигнута између 1271. и 1371. год.
По другом предању, манастир је задужбина браће Мусића, сестрића Св. Кнеза Лазара.
    Претпоставља се да је манастир зидан после Косовске битке и обзиром да Мусићи воде порекло из села Доња Мутница и да је крсна слава њихових директних потомака Преп. Мученица Параскева, ова претпоставка се узима као тачнија. 

Година 1398. се јавља као посебно важна у истраживању историје манастира, јер је те године благоверна Кнегиња Милица измолила мошти Св. Петке од султана Бајазита и приликом преношења моштију из Видина у Крушевац мошти Преп. Матере Параскеве су по предању неко време боравиле у манастиру крај видинског друма на десној обали Грзе… У то време потекли су чудотворни извори воде, по чему је и село добило име Извор. Народ је у великом броју притицао моштима Светитељке…. Чак и ако претпоставимо да манастир пре тога није био посвећен СВ. Петки, од тог времена се ова светиња веже за поштовање СВ. Петке и у народном сећању остаје као таква кроз векове пустошења и рушења… Манастир је доживео тешка разарања у време владавине султана Мусе 1413. Године, када су и затрпани извори лековите воде да се народ неби окупљао. Црква је више пута рушена у средњем веку, да би јој се изгубио сваки траг у 15. и 16. веку. Помиње се једино у турском дефтеру из 1516. год. у нахији Петрус.
    Последња велика обнова манастира по многим изворима везује се за годину 1824. Најопширније податке о томе налазимо код Јосифа Веселића у његовом делу ОПИС МАНАСТИРА У СРБИЈИ из 1861. Зна се да је старе зидине пронашао јереј Анђелко Вучетић, парох доњомутнички, још као ђак и показао их свом духовнику јеромонаху Серафиму из манастира Каленића, који раскрчи око зидина и покри их липовим лубом да их заштити. А потом ископа изнад манастира подземни бурдељ у коме је живео. У то време народ се већ окупљао око светеводе и са вером тражио исцељење, што се и дешавало и та добра вест се ширила међу напаћеним народом.
     После првих неуспелих молби, око 1823. год скупи се група најугледнијих људи из околине Параћина са протојерејем Божином Стојановићем и оду код Кара Хасана који их подучи како и шта да однесу на дар Шашит паши Лесковачком да би добили дозволу за обнову цркве, што и добише, али ни више ни шире ни дуже од постојеће. Али уз нашем народу својствену довитљивост и помоћ Божију, ипак успеју да умоле надлежног Турчина да пређе преко тога и потплаћен допусти да се сагради црква какву је народ желео.
     Још манастир није био ни потпуно завршен, почетком 1827. неколико турских војника је опљачкало све сребрне ствари из манастира (о овом догађају је Ибрахим паша обавестио књаза Милоша писмом од 12. маја 1827. молећи га да их похвата и пошаље њему ако случајно пређу на његову страну). 

Коначно, обнова је завршена 5. фебруара 1832. године што сазнајемо из једног натписа у цркви, на коме је осим датума стајало и

Вољом Оца и садејством Сина и благословом Духа Светога обнови се овај свештени храм Свете Параскеве, при архиепис. Јосифу и архиепис. Григорију , при настојатељу игуману Евросију Рилцу, ктитори приложници Параћинци и Параћинска нахија, да им буде на помоћ, Амин

Радове извео Николе Мојсиловић из Дебра са синовима Христом молером и Јосифом. 

Још је занимљиво да је 1833. године  кнегиња Љубица поклонила манастиру звоно у вредности од 1016 гроша и 2 паре и друго звоно поклањају браћа Симићи у вредности од 412 гроша и 3 паре.