Црква

     Првобитна црква је била тролисне основе са припратом. Данашњи изглед добила је приликом обнове крајем 18. И почетком 19. Века , када су обновљени сводови, пробијен зид између припрате и наоса, реконструисана купола над наосом и изграђена још једна над припратом. Параклис са кубетом са јужне стране такође је дозидан почетком 19. Века, и још се верује да зидан као гробница над гробом непознатог светитеља. Дакле, црква је триконхална са три куполе - над наосом, припратом и параклисом.

     Није поуздано утврђено у којој је мери порушена тј. Сачувана средњевековна црква. Сигурно се може тврдити да је црква сачувана до почетака сводова тј. Лукова, јер се на зидовима цркве не примећује никакав наставак нити промена начина зидања. Начин на који је црква реконструисана показује да су и мајстори и архитекти били грађевински образовани, да су познавали статичке законитости и стилске карактеристике архитектуре коју реконструишу.      Главни зидови цркве зидани су речним облутком крупније гранулације, тако да је црква била вероватно малтерисана. Куполе су са спољних страна осмоугаоне и зидане од сиге, са хоризоталним редовима од опеке. Њихово обликовање неодољиво подсећа на цркву манастира Љубостиње, па се може рећи да је мајстор њу узимао као узор. Од декоративних елемената старије грађевине пронађени су само фрагменти, од којих је најзначајнији антропорфна розета клесана од сивог пешчара, са представом људске главе. Прозори су вероватно аутентични, клесани од сиге, осим три централна на све три апсиде који су проширивани, али са обрадом допрозорника као на старијим деловима.

     Црква манастира Свете Петке је, после Раванице и Сисојевца, највећа црквена грађевина Петрушке области. Размере цркве су 18,00 х 6,34 х 5,10 метара, а параклиса 9,20 х 4,25 х 3,20 метара. Малтер са цркве је скинут, зидови стручно конзервирани и враћени у првобитно стање 1972. Године. Од стране Завода за заштиту споменика и културе Крагујевац.

     Црква је живописана 1894. године што је сведочио и натпис у цркви. Живописање је обавио Тома Стојковић о трошку настојатеља манастира, игумана Хаџи Јована и схимонаха Јосифа. Фреске су рађене на сувом малтеру, посним бојама и биле су веома оштећене. Живопис је био осредње вредности, мада је био и специфичан због приказа свих српских архиепископа до половине 19. века.

     Године 2002. епископ браничевски Игнатије даје благослов да се у потпуности измени живопис, да би се добио светлији и чистији изглед храма. Тако је 2003. године у октобру завршен рад на живописању цркве из руку живописаца Жичке иконописачке радионице Св. апостола Луке под руководством протођакона Миодрага Томића, о чему постоји и натпис у цркви.

     Распоред фресака и упутства за рад дао је епископ браничевски др Игнатије. Живопис има извесних особености. У наосу цркве, у доњим зонама приказане су светитељке тј. свете мученице и преподобне матере, по којима монахиње манастира носе имена. Ту су и две фреске на којима су приказане сцене из житија Преподобне Параскеве, којој је храм посвећен. У олтарској апсиди приказан је Силазак у Ад, а у певничким апсидама Рождество Христово и Богојављење. Позадина живописа изобилује приказима облагодаћене природе.

     Иконостас је изузетно ретко уметничко дело. Китњасто је изрезбарен у дрвету и складно укомпонован са иконама у три реда, декорисаним и опточеним резбаријом и крстом на врху. У подножју крста су два шкорпиона који уплетеним реповима држе подножје крста, а у зубима иконе Бого матере и Јована Богослова. Стубићи између икона декорисани су изрезбареном лозицом и преплетом. На престоним иконама у сребрним ореолима постоје натписи који сведоче о приложницима и годинама 1865., 1854., 1833., 1872. .
     Царске двери су двокрилне са уобичајним иконама у медаљонима. Изнад царских двери се читавом дужином пружа ред од 15 икона Господњих и Богородичиних празника, на минијатурним пољима, рађених масним бојама на дасци, живих боја, а изнад њих исте величине и у истом стилу рађене иконе светих апостола. Иконописци овог несумњиво уметнички вредног иконостаса су непознати.
Године 1991. Извршено је чишћење и конзервација иконостаса и све је враћено у првобитно стање.

     По предању, први извори чудотворне воде потекли су у време док су мошти Преподобне Матере Параскеве ( 1398.) почивале у манастиру неко време, приликом преношења из Видина. По свему судећи, тада је и село по томе добило име Извор.

     Даље нам сведочанство пружа Јосиф Веселић у свом већ поменутом делу Опис манастира у Србији из 1861. Који каже да се на 50 хвати западно од цркве налази једно врело из којег тако много воде истиче да би једна воденица са неколико витла могла непрестано да меље. На том месту је било купатило са два одељења, задужбина Лазара Вељковића из Параћина, подигнуто 1852. Године, у коме су се многи болесници са разних страна купали и умивали и добијали исцељење по својој вери. Још запажа да је вода врло хладна и добра за пиће, чак и ако стоји у чаши десетак минута из ње искачу неке искрице, тако да вероватно има неког минерала, можда гвожђа...

     То је била капела брвнара коју су монахиње обновиле 1944. Године. Држава је 1964. Године овај снажни извор искористила за напајање градског водовода, а купатило 1852. премештено је на садашње место у манастирском поседу, где је подигнута капела са натписом Извор чудотворне воде Преподобне Мајке Параскеве .

     У току је обнављање капеле, са адаптацијом купатила, где би болесни и потребити могли поново, као у стара времена, да се погружавају у свету воду и по својој вери и молитвама Свете Петке да добијају исцељење од својих недуга.

     Други значајан извор лековите и свете воде је бунар Свете Петке, који се налази повише манастира у брду, у близини манастирских шума. По веровању ова света вода помаже нарочито код болести очију, али и код душевних болести. Забележени су многи примери исцељења.

Бунар је своје времено озидао епископ Венијамин и игуман Димитрије. Натпис на бунару о томе сведочи : Овај источник саздаше у славу Божију на корист жаждушчим о свом трошку еп. Браничевски др Венијамин и игуман Димитрије наст. м-ра Св. Петке 1938. године.

     Сестринство је над бунаром подигло велику дрвену надстрешницу 2006. године, налик на цркву брвнару, да би се бунар и само то молитвено и свето место заштитило од временских непогода.