Схи-Игуманија Јефимија

Shi-igumanija-Jefimija-ispred-Hdzikinog-konaka-u-Manastiru-Sv-Petka

Схи-Игуманија Јефимија (Мићић)


О мати Јефимији као духовном оснивачу сестринства које и данас овде живи и једном од обновитеља женког монаштва у Србији почетком 20. века , имало би много тога да се каже.

Житије Схи-иг. Јефимије први пут су написале њене сестре 1972. године, тако да се у њему могу наћи опширно описани њен живот и труд на њиви Господњој у првој половини 20. века .

Значај доласка мати Јефимијиног сестринства у ратом осиромашеним манастир манастир Св. Петке није пресудан само у духовном, већ и у организаторском и градитељском смислу.

Схи-игиманија Јефимија рођена је 5. јануара 1896 . године у Крупњу. Њени родитељи су били досељеници из Херцеговине. Дали су јој име Богиња. У Крупњу је завршила основну и средњу занатску школу. По смрти родитеља Богиња се настанила у Београду код браће професора и ту заправо почиње њена љубав према Богу. У сусрету са београдским богомољцима одмах после Првог светског рата, сестра Богиња се потпуно предаје духовном животу и то тако предано да постаје један од оснивача Богомољачког покрета. После дванаест година преданог рада у благо устројству Богомољачког покрета, ступа у Дивљански манастир код матушке Диодоре, у ком је живела испосничим животом и замонашила се под именом Евгенија. Пошто су јој се придружиле још три сестре из Богомољачког покрета, прима на управу Темски манастир 1932. године . У овом манастиру је примила малу схиму са именом Јефимија. Мати Јефимија је са целим сестринством које се брзо увећавало, добила на управу манастир Ковиљ у Бачкој 1933. године. У манастиру Ковиљу, за осам година колико је тамо провела, сестринство са својом духовном мајком доживљава процват у сваком смислу који је за једну монашку обитељ потребан. Поред сталног увећавањаброја сестара, Мати се трудила да их васпита у многим духовним и практичним областима. Најпре сестринство је било чувено по изванредном појању, јер је Мати знала да је богослужење жила куцавица живота у манастиру. Осим тога, сама Мати је преводила са руског многа светоотачка дела и тако обезбеђивала својим сетрама приступ озбиљној духовној литератури. Најчешће им је сама читала и тумачила дела Светих отаца. Сестре су се, поред уобичајених манастирских послова, бавиле иконописом, дуборезом, шивењем и изванредним ручним везом. Напредак манастира прекинуо је почетак Другог светског рата када је сестринство протерано из манастира од Мађара.
После једногодишњег избегличког странствовања сестре су се са Мати Јефимијом поново окупиле у манастиру Свете Петке код Параћина. Сестринство долази у манастир 31. маја 1942. године и већ исте године у манастир бивају смештена избегличка деца, њих око 30, и то на потпуно старање монахиња у заједничким манастирским зградама, што је додатно погоршало услове живота у већ готово опустошеном манастиру. Оштра клима, глад, оскудица у свему и ратне невоље допринели су да се велики број сестара разболи од туберкулозе, чак су се многе младе сестре упокојиле. Али уз помоћ Божију, огромним стрпљењем и великим радом сестре су са својом духовном Матером јуначки подносиле све невоље тих ратних година.
После рата и одласка избегличке деце, манастир прима на смештај тридесет шест тешко ометене болесне женске деце и то 5. фебруара 1946. године. То је још једна велика прекретница у животу сестринства, као и примање на управу манастира Раванице 31. октобра 1946. године. Манастир Раваницу, са више земље и бољим условима за развој, Мати Јефимија са својим сестрама је убрзо подигла и у духовном и у економском смислу. Део сестринства са Матером прелази у манастир Раваницу, а други део остаје у Светој Петки заједно са болесном децом, и тако се устројава сестринство у два манастира, али под једном управом и под једним духовним руководством до данас.
Изнирена тешким болестима, страдањима и тешким животом, Схи-иг. Јефимија је предала дух свој Господу 3. августа 1958. године у манастиру Раваници у 63. години живота. Сахрањена је у порти манастира и њен гроб монахиње чувају са највећим молитвеним поштовањем.
sr_RSSerbian