Јосиф Веселић

Крагујевачки професор Јосиф Веселић у свом делу из 1861. године Опис манастира у Србији, пружа нам важна сведочанства о многим манастирима у Србији у то време, а о манастиру Св. Петка Изворска то је један од веома ретких поузданих извора, на који се многи каснији истраживачи ослањају… Због тога наводимо неколико слободно преведених цитата из поменутог дела, који могу да нам живо илуструју прилике оног времена…

Истина, ми имамо мало прибележено о најстаријим догађајима и делима наших праотаца, јер као што је познато наши преци нису имали никакав завод за просвету, образовање и општи напредак, и зато са великим трудом, муком и напрезањем морамо разне податке и доказе сабирати, док нешто о старим временима можемо у руке народу предати. При оваквом стању ствари, служимо се усменим народним доказима, која нам понеку старину нашу врло лепо и добро објаснити могу.

За сада се толико зна да јереј Анђелко Вучетић, који је још као ђак пронашао темеље манастира, имао тако велику браду до земље, коју је морао везивати и савијати да му неби сметала и који је снимљен и његов лик је послат у Цариград као реткост. Он је био парох доњомутнички, не много крупан, али весељак

Још у то време народ је долазио на воду, такозвано врело, које и сад постоји, да се купа у нади да ће се од својих болести избавити и савршено излечити. Тако између осталих, дође и један болесник уочи самога петка, који се у поменутој води окупа и у оне зидине дође, и побожно се Богу помоли и замоли духовника да му ту молитву Свете Петке очита, па будући да је болесник оздравио, то је свуда проповедао говорећи : „Мени сам Бог поможе и Света Петка.“

Гробница неког светитеља, која се и сада до цркве налази, је тајно ноћу иѕ темеља равно са земљом озидана, да би касније Кара Асану била представљена као део старог темеља цркве, након чега је он и одобрио да се озида заједно са црквом.

Параклис или капела, озидана уз јужну страну цркве, називана је још и гробница или крстионица

Овде наводимо и запис игумана Димитрија Хранисављевића из 1934. године, записан у Књизи инвентара целокупне имовине (Инв. бр. 119).

Од нарочитих знаменитости и старина у манастиру за сада нема ничег историјског, јер што је имало то је све упропашћено приликом рушења цркве, као и приликом петвековног ропства српске нације под туђином (Отоманским царством). Но једино што има, а што је за нас чланове Српске Православне Цркве нај драгоценије, је то да се известан део светих моштију наше Преподобномученице Св. Мајке Параскеве налази укопан пре Турског рата (око 1910. године) у капели манастирској, где се народ Богу и Светој Параскеви моли за спасење својих душа и тела.

Навише од овога манастира на северној страни једно 400 корака, има једна државна барутана, на узвишеном и врло дражесном месту у шуми, која је напуњена са нужном муницијом за случај рата…
Нова тапија манастирска за сво непокретно имање издата је 26. новембра 1849. године у време кнеза српског Александра Карађорђевића.